О Чегру…

 

С почетка XIX века Срби су били решени, ослањајући се на сопствене снаге, да коначно збаце вишевековну турску власт и ослободе се ропства. Пламен устанка започиње у Орашцу 1804. године под вођством Карађорђа Петровића. У ратовању против Турака, Срби до 1809 год. бележе велике успехе, а после ослобођења Београда и Шапца, устаничка војска кренуће и према Нишу. План је био да се и Ниш као стратешко место заузме и тиме акције пренесу и на југ Србије, према Лесковцу и Врању.Устаничке снаге крајем априла 1809.год. су већ на прилазима Нишу, међутим неће одмах напасти. Главнокомандујући Милоје Петровић, командант скромних војничких квалитета, у чекању повољније прилике за напад, наредио је да се војска на околним брдима ушанчи. Најистуреније положаје ка Нишу, на брду Чегар, запосео је Стеван Синђелић са својим ресавцима. За то време док су Срби „чекали“ повољни моменат за напад, у Нишу су турске снаге нарасле на 40 000 војника.Због неодлучности Срби губе иницијативу, тако да су Турци први напали најближе положаје устаника на Чегру. Тиме је започела 19. маја 1809. ( 31. маја по новом календару) славна битка. Тог дана Синђелић је са својим јунацима до касног поподнева одбијао турске нападе у таласима, очекујући појачање. Била је то неравноправна борба, Турци заузимају шанац по шанац, а Срби бранили и нападали, надвладавали и губили. Све је било узалуд, Турска надмоћ је била очигледна.

Када је Синђелић видео да од појачања неће бити ништа, борећи се сачекао је да што више Турака уђе у главни шанац, пришао је барутани и у њу опалио кубуром. Дошло је до велике експлозије која је затресла брдо Чегар, обасјала околину а велики број Турака и преосталих Срба отишло у ваздух.

                                      

На Чегру је страдало 4000 Срба и 10 000 Турака, што је јуначку борбу учинило и једном од најтрагичнијих у нашој историји. Турски заповедник Хуршид-паша, љут што му нико није допао шака и због превеликог губитка, наредио је да се од глава страдалих српских јунака сагради Ћеле-кула, за опомену Србима. И овом приликом су Турци испољили сав свој азијатски варваризам и нецивилизованост не поштујући ни мртве као што су чинили кроз векове док су господарили овим просторима. Ћеле-кула је данас Србима на понос, а Турцима на срамоту. Она симболизује рађање једне нове Србије, показујући генерацијама колико је скупа цена слободи и независности.